Bili smo veoma uzbuđeni kako se približavao taj dan. Prešli smo mali kurs nemačkog, naučili osnove tako da svako može da se snađe. “Entschuldigung, bitte, danke, hilfe, Trainer, Kinder…” ponavljala su deca.
Tog petka, a bio je petak 13. jun zaista smo i imali dve po malo baksuzne situacije. Prvo je bio udes u Petrovaradinu, i manji zastoj u Petrovaradinu. Srećom svi su stigli na vreme na dogovoreno mesto.
Bus Feniks-Lukić stigao je nešto posle devet sati. Vozači su nam ostavili puno mesta pozadi, šarage i mesta ispred njih, tako da su neki imali i po dva mesta. Krenuli smo!
Put je protekao skoro sasvim dobro. Na granici smo jako malo čekali i brzo je prešli. Napravili smo pauzu na polovini Mađarske. Na putu u Mađarskoj desila se druga “baksuzna situacija”. Naime Dragana je Sofiju slučajno udarila, ali zaista slučajno, jer su obe jako dobre devojčice, laktom u nos. Krenula je krv da curi Dragani iz nosa. Nakon nekog vremena i neizvesnosti sve se smirilo i Dragana je bila dobro.
Stigli smo u Beč oko 17,oo. Komentari su bili: “Auuuu kako je veliki grad, auuu visoke zgrade, auuu kako je sve ;isto…” Krenuli smo do apartmana peške, da protegnemo noge i udahnemo svež vazduh. Apartman je po mom mišljenju bio prilično lep, sa udobnim krevetima, čist, sa dve kuhinje i dva kupatila (na booking-u je pisalo da ima 4 kupatila.) Bili smo smešteni u četiri četvorokrevetne sobe.
Toga dana obišli smo motorički park, gde su deca imala prilike da isprobaju razne poligone gde se testira ravnoteža, agilnost, snaga, brzina, izdržljivost, dakle skoro svi motorički elementi. Oni su se tim parkom oduševili, a uz to je i besplatan. Zatim smo išli da vidimo Prater, gde smo se vozili na jednom vozu koji izgleda naivan i da je baš za malu decu. I ja sam se vozila sa decom, i Ozi. Vala, baš smo uživali i adrenalin je bio prisutan. Verujem i kod dece.
Apartman se nalazi na oko 5 minuta od voza, to jest S-Bahn-a. Skoro svuda smo išli ubanom i tim S-bahnom.
U subotu smo rano ustali i spremili se za takmičenje. Trener je bio kao inspektor i svako dete je moralo da pokaže da li je ponelo sve što je neophodno. Svi su sve poneli. I trener je mislio da je sve poneo.
Naime, Ozi je u petak nakon dočeka nas, otišao da podigne startne pakete za takmičenja, gde su startni brojevi i čipovi za svu decu . Sve to je neophodno za takmičenje i želeli smo da to uradimo dan ranije, kako bismo na dan takmičenja bili opušteniji i imali više vremena. Avaj, nije bilo baš opušteno kako smo zamislili.
Stigli smo mi na takmičenje, zagrejali se, uradili sve a onda ja uzimam startne pakete, to jest rančeve koje su deca dobila i tražim u njima startne brojeve i čipove. 16 rančeva sam pregledala, nigde čipa i startnih brojeva. To sve 15 min pre starta. U tom je Ozan skoro stigao na start trke. Ja ga zovem i u razgovoru sa njim shvatim da je on čipove i startne brojeve stavio u ranac pored rančeva startnih paketa. To je sve ostalo u apartmanu. Nismo poneli taj drugi ranac jer sam ja mislila da je sve u rančevima u startnim paketima, kako to daju u Srbiji. U Austriji ih daju odvojeno.
Ipak, Ozi sve rešava, trči na taxi, objašnjava taxisti, voze brzo do apartmana i stižu u 09:15.
Ja molim organizatore da nas sačekaju. Oni sa razumevanjem to prihvataju. Spiker nas hvali kako smo stigli iz daleka na takmičenje i bodri nas. Ja u zemlju da propadnem. Ozi i ja na brzu brzinu kačimo deci brojeve i stavljamo čipove na nogu. Čudo da nismo pomešali imena. Uz veliku podršku publike startujemo trku. Iako su deca kasnije startovala, to nije problem jer se vreme meri elektronski, to jest čipom. Trka je inače i kretala u grupama, deca su startovala u različito vreme. Sva naša deca su u jednakom plasmanu i u listama, bez obzira na vreme starta. Od tog starta, sve je bilo lakše i bolje.
Trka je bila sjajno organizovana. Dobro obeležena, uz puno pomoćnih radnika. Prepreke su bile nesvakidašnje, kreativne, ma svaka im čast. Tobogan sa vodom, seno, gume, piramida, pena… Pored dečijih trka, bile su i trke za firme, za porodice, za mame, za tate…
Deca su dala sve od sebe. Naročito pohvaljujemo Anđelu Šarac, koja je iako se loše osećala, uspela da izgura celu trku i stigne na cilj. Ona je bila najveći pobednik.
Najbolje plasirana devojčica iz našeg kluba je Dragana Horna. Od 93 devojčice osvojila je 14. mesto.
Od dečaka Nikola Punoševac. Od 101 dečaka, bio je 21.mesto.
Sva su se deca odlično pokazala i borila do kraja.
Nakon takmičenja su se mogli presvući, bile su svlačionice. Zatim smo išli u kineski restoran na ručak. Tu su mogli da jedu zdravu hranu, tazno povrće i meso, rižu i testeninu i supu. Stigli smo pre toga i na Prater. Posle ručka zatim na bazen. To je bazen odmah blizu gde je bilo takmičenje. Ulaz za decu je bio 3,50 e. Prostor je ogroman, ima dva velika olimpijska bazena sa trakama, dva velika tobogana, skakaonice u vodu koje su namenjene samo za to, jedan veliki plitki bazen, jedan veliki bazen sa talasima na svakih sat vremena, tereni za odbojku na pesku i stoni tenis, puno mesta i hlada. Odnos cena-kvalitet na 10+. Sve to za 3,50e.
Voda na bazenu po meni malo hladna, kada se pliva je ok. Voda čista za 10+. Nema skakanja. Ali niko ne sme da skače, osim na onim skakaonicama koje nisu tada radile. Spasioci rade svoj posao za 10+. Stalno gledaju u vodu, paze na sve i opominju.
Posle bazena, tuširanje u kabinama, topla voda, prilično čisto i uredno. Zatim smo išli u apartman da se odmorimo.
Nakon toga išli smo dalje u obilazak grada – išli smo zelenim ubanom na jednu od najpoznatijih atrakcija u Beču, a to je dvorac Šenbrun i njegovi prelepi vrtovi. Ovaj dvorac bio je letnja rezidencija vladajuće porodice. Sve je prelepo, utegnuto, sređeno, luksuzno. Spoj istorije, kulture, lepote, nasleđa, pedantnosti… Tu je i najstariji zoološki vrt na svetu, za koji ovaj put nismo imali vremena jer je jako veliki. Iskreno, deca se nisu baš mnogo interesovala za moje priče o Šenbrunu, već im je fokus više bio na slikanju i uživanju u lepoti.
Nakon toga smo išli opet u motorički park i Prater, na želju dece. Ostali smo prilično kasno. Deca su se oduševila Praterom i jedva smo ih odvojili od Pratera da idu kući. Tu su se vozili na tagadi, karting, sombrero, gađali…
Deca su mogla duže da spavaju tu nedelju ujutru. Obavili smo kupovinu za put i spakovali se. Krenuli smo da ostavimo kofere u boksove na železničkoj stanici, koja je odmah blizu autobusa, ali avaj pao im je sistem i niko nije mogao da ostavi kofere tu. Morali smo naći brzo rešenje gde da ostavimo kofere, kako bismo mogli nastaviti obilazak grada.
Srećom, restorani gde je Ozi stor menadžer su svuda po gradu, te smo ubanom otišli u jedan od njih i tu ostavili kofere i stvari da ih ne moramo nositi. Tu smo onda taman i ručali – pokebowls – riža sa raznim dodacima po želji, supe, wafle, smutiji, ledeni jogurt… Sve prilično zdravo.
Nakon toga smo krenuli u obilazak užeg centra grada Beča – opera, centar, Stefanova katedrala, glavna ulica, zatim samo staro jezgro grada gde su najskuplje radnje, kao Armani, Versace… Obišli smo i Rathaus, špansku školu jahanja, gradski park koji je prelepo uređen… Usput smo se rashladili na prskalicama kojih ima svuda po gradu.
Stigli smo na vreme na naš bus i bili na istim mestima kao i kada smo dolazili. Stigli smo za 6,5 sati. Granicu smo brzo prešli.
Deca su u povratku bila puna utisaka i raspoloženi, smejali su se i puno pričali. Kako bih ih na neki način smirila, zbog ostalih putnika, kazala sam im da uzmu telefone, jer ima wifi. Nećete verovati šta su rekli 🙂 Prvi put da i ja čujem tako nešto.
“Ne bismo telefone. Hoćemo da se družimo”.
Mislim da je u toj rečenici i najveća lepota svega – osećaj zajedništva, iskrene povezanostii sa drugima, tim, poštovanje drugih, šala, zajednička avantura, putovanje, nova zemlja…
Nadam se da će dugo pamtiti ovo naše putovanje.
Hvala Vam na poverenju i na pohvalama <3
